- Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić

Do­bra ko­lum­na je ona u ko­joj pro­či­ta­te re­če­ni­ce ko­je osje­ća­te u se­bi, za ko­je vje­ru­je­te da bi­ste ih i vi na­pi­sa­li isto ona­ko ka­ko ih je na­pi­sao ko­lum­ni­sta. Uko­li­ko to iz­o­sta­ne, on­da na­čin na ko­ji se obra­ća­te či­ta­o­ci­ma ne­će iza­zva­ti nji­ho­vu zna­ti­že­lju da tekst pro­či­ta­ju s pa­žnjom ili do kra­ja, jer ono što či­ta­o­ca ne za­ni­ma, on ne­će pro­či­ta­ti. Ko­li­ko se či­ta­ju mo­je ko­lum­ne, me­ni ni­je po­zna­to, ali sam iz­bro­jao da je upra­vo ovo 150. ko­lum­na u ni­zu ko­ja mi je ob­ja­vlje­na u dnev­nim no­vi­na­ma „Dan“. Sva­ki put ka­da uzmem olov­ku u ru­ku i oda­be­rem te­mu ko­ju imam na­mje­ru da ob­ra­dim, kod me­ne se po­ja­vi strah da u ovoj kom­pli­ko­va­noj cr­no­gor­skoj stvar­no­sti ne iz­dam se­be sa­mog i svo­ja uvje­re­nja, za ko­ja sam se či­ta­vog ži­vo­ta bo­rio, ali i da re­al­no ne pred­sta­vim i lju­de i do­ga­đa­je ko­ji su obi­lje­ži­li vri­je­me u ko­jem ži­vi­mo. Svi smo mi, ma ko­li­ko nam se či­ni­lo da smo ne­po­gre­ši­vi i je­di­no u pra­vu, isto­vre­me­no i bu­du­ći biv­ši. Za­to da­nas tre­ba raz­mi­šlja­ti o tom tre­nut­ku. Mno­go to­ga što sam na­pi­sao pri­je go­di­nu i vi­še da­na, da­nas bih pi­sao na dru­ga­či­ji na­čin, ali sam si­gu­ran da bi ocje­nji­va­nje ne­kih do­ga­đa­ja, sa od­re­đe­ne vre­men­ske dis­tan­ce iz­gu­bi­lo na vri­jed­no­sti. Odav­no je če­ka­nje po­sta­lo sta­nje na­še svi­je­sti, za­to se kod nas sve ono što če­ka na­šu br­zu ini­ci­ja­ti­vu spo­ro mi­je­nja. Mi smo svje­sno pri­sta­li da ne­ko dru­gi umje­sto nas rje­ša­va pro­ble­me, ako je taj ne­ko jak i mo­ćan na­ma ne pa­da na pa­met da mu se su­prot­sta­vi­mo. Na­ro­či­to se u Cr­noj Go­ri jed­na ve­li­ka ve­ći­na gra­đa­na te­ško od­lu­ču­je da se su­prot­sta­vi oni­ma ko­ji su na vla­sti, pa iako su ne­za­do­volj­ni nji­ho­vim ra­dom. Ni­ka­ko da shva­ti­mo da će i ovi da­nas moć­ni jed­no­ga da­na bi­ti sa­mo biv­ši. Kod nas je sve ati­pič­no. Strah od pro­mje­na ni­gdje ni­je pri­su­tan kao u Cr­noj Go­ri. Oni ko­ji jav­no po­dr­ža­va­ju vlast, pla­še se od­ma­zde opo­zi­ci­je i za­to se, ma ko­li­ko bi­li ne­za­do­volj­ni re­ži­mom, te­ško od­lu­ču­ju da gla­sa­ju dru­ge, a na­ro­či­to ka­da se zna da im vlast pred sva­ke iz­bo­re dr­ži bič nad gla­vom. U Cr­noj Go­ri se ži­vi sti­hij­ski i sve stva­ri se pred­sta­vlja­ju sud­bin­ski, svi iz­bo­ri se pred­sta­vlja­ju sud­bin­skim. Sud­bin­ske su i sve utak­mi­ce cr­no­gor­skih re­pre­zen­ta­tiv­nih se­lek­ci­ja, sud­bin­ski su iz­bo­ri za pred­sjed­ni­ke mje­snih za­jed­ni­ca, sud­bin­ski su su­sre­ti dva pri­ja­te­lja, sud­bin­ski je sva­ki na­red­ni dan, iako svi da­ni u Cr­noj Go­ri u po­sled­njih 27 go­di­na li­če je­dan na dru­gi. S ovim vre­me­ni­ma ko­ja nam je do­nio ak­tu­el­ni re­žim oti­šlo je mno­go to­ga što nas je či­ni­lo po­seb­nim, oti­šli su pri­ja­te­lji, lju­bav i po­što­va­nje, oti­šli su čast i po­šte­nje. Oti­šle su sve vr­li­ne ko­je su nas či­ni­le ve­li­kim na­ro­dom. Oti­šli su i mo­ji naj­bo­lji pri­ja­te­lji ko­ji su ima­li sna­ge da me ko­ri­gu­ju ka­da gri­je­šim, da me ohra­bre ka­da či­nim do­bra dje­la, da bu­du uz me­ne i kad mi se pla­če i kad mi se pje­va. Oti­šli su mo­ji pra­vi pri­ja­te­lji ko­ji su mi sa­mo jed­nom u ži­vo­tu na­ni­je­li bol, i to ono­ga da­na ka­da su oti­šli. Osta­lo je ma­lo onih ko­ji­ma se mo­že vje­ro­va­ti. Za­to nji­hov uti­caj da se stva­ri mi­je­nja­ju nabo­lje, na­ža­lost, ni­je ve­li­ki. Vje­ru­jem da će Sve­vi­šnji ko­ji vi­di sve, svi­ma nji­ma i nji­ma slič­ni­ma po­mo­ći da nas po­ve­du pu­tem za ko­jim naj­ve­ći broj gra­đa­na Cr­ne Go­re če­zne. Ali, i Sve­vi­šnji sve ne mo­že sam, ako mu mi ne bu­de­mo po­mo­gli, na­ro­či­to ne u am­bi­jen­tu ka­da je ži­vot sa­ ma­skom po­stao ti­pič­no na­ša pri­ča. Sve će bi­ti dru­ga­či­je ka­da upo­zna­mo lju­de pra­vog li­ca i ka­da shva­ti­mo da nas ni Sun­ce ne­će ogri­ja­ti u ze­mlji gdje sta­nu­ju hlad­ne du­še. Za­to je ja­ko va­žno da da­nas ak­tu­el­ni, a sju­tra sa­mo biv­ši što pri­je sja­šu sa gr­ba­če na­ro­da, jer ako oni sa­mi ni­je­su to­ga svje­sni, a mi ni­je­smo spo­sob­ni da ih po­ša­lje­mo na sme­ti­li­šte isto­ri­je to će si­gur­no ura­di­ti bi­o­lo­ški sat ko­ji je po­ra­zio i mno­go ja­če i pa­met­ni­je od njih. Za­to svi sa­da­šnji, a sju­tra sa­mo biv­ši, ma na ko­joj stra­ni bi­li, raz­mi­sli­te do­bro šta vam je či­ni­ti u vre­me­ni­ma ko­ja do­la­ze. Za one ko­ji vo­le i po­štu­ju dru­ge, pri­bli­žno ono­li­ko ko­li­ko vo­le i po­štu­ju se­be, to ni­je te­žak za­da­tak, ali za one ko­ji sa­mo vo­le se­be i te ka­ko je­ste. Dok ovo pi­šem, noć se već uve­li­ko use­li­la u na­še do­mo­ve. Umor­na Cr­na Go­ra spa­va. Bo­rim se sa ne­sa­ni­com. Ne znam još ko­li­ko du­go, jer i me­ni se, na­kon sve­ga, uve­li­ko dri­je­ma.